Februar je kratak i jasan mjesec. Kratak, jer traje samo 28 dana, a jasan, zato što je mladica u zabrani, pa više nemamo dilema što ponijeti od pribora – lovi se samo škobalj. Istina, može se u februaru sa dosta uspjeha loviti i klen, a naleti i poneka mrena na travu ili larve efemera. Ipak, februarski dan je još isuviše kratak za nekakvo eksperimentisanje, pa je mnogo mudrija odluka da se od ranog jutra do sutona posvetite isključivo lovu škobalja. Ovaj savjet važi kako za više planinske vode sa mješovitom ciprinidno – salmonidnim sastavom riblje populacije (Drina, Lim, Vrbas, Sana…), tako i za vode iz tzv. mrenskog regiona (Morava, Ibar, Nišava, Bosna…)

(odlomak članka Ribolovački Magazin)

U zavisnosti od sinoptičke situacije i hidroloških uslova na konkretnoj vodi, velike jesenje migracije škobalja završavaju se u periodu od polovine novembra do polovine decembra. To je doba kada rijeka doživi totalnu ihtiološku transformaciju. Riba napušta plitke brzake, prozračne šljunkare i prostrane preljeve, da bi se u ogromnim jatima koncentrisala u dubokim i mirnim virovima, koje stari ribari s pravom nazvaše »zimovnici«.

Pazite sada dobro, naročito vi mlađe kolege – nije svaki vir na rijeci ujedno i zimovnik. Koliko mi se samo puta desilo da onako, pun entuzijazma, progazim kroz prtinu i kupinjake do nekog vira, što mi se iz auta učinio pravim zimovnikom. I doista, sve je tu, kao iz najljepšeg škobaljaškog sna.

Dubina na ulaznom dijelu preko 4 metra; pa onda postepeno širenje vira sa pravilnom centralnom maticom; lagano smanjivanje dubine i pravilne kamene ploče, čiji se zagasiti oker već naslućuje kroz zelenu vodu; a na kraju ono najljepše – bogato razveden preljev, isječen sa nekoliko izlaznih kanala, i sa onom pravom , ratničkom dubinom , od 1,2 – 1,5 m.

U onoj frci i trci da se što prije zauzme najbolja pozicija, ne obazirem se ni na kolegu, koji se pripeo na staru vrbu i sumnjičavo vrti glavom: »Nema ti ovdje moj jarane živa stvora. Ništa se ne presijava. 'Ajmo dalje«. Međutim, džaba je pričati bolesniku, jer kad meni teren legne onako od oka na dušu ne mogu me kukama iščupat' iz vode. Otprilike tri sata je ona vremenska doza da na –5°C budem uporan u češljanju praznog vira.Tako je i bilo. U 8 sati sam počeo loviti, drhteći od uzbudjenja, a završio u 11 sati, drhteći od studeni. Poslije toga, bio sam

Prolazeći desetak dana kasnije istim putem, zastali smo na časak kraj onog vira. Vodostaj je bio neznatno veći nego prošli put, ali je to bilo dovoljno da se vir pretvori u divlju bujicu. Odmah sam shvatio da ovaj teren nikada neće biti zimovnik. Ujedno sam naučio jednu od prvih lekcija na temu – kako odrediti koji je vir zimovnik? Ta saznanja sam decenijama nadopunjavao ličnim iskustvom, ili ih krao od drugih, a sad ih evo želim sažeti u par kratkih uputstava:

1. Zimovnik je vir koji pri najvećim oscilacijama vodostaja ima dovoljno prostora da omogući velikoj količini ribe preživljavanje u uslovima smanjenog metabolizma. Riba nepogrešivo prepoznaje takva mjesta u rijeci i nikada neće zaleći u virovima koji gube komoditet pri visokom vodostaju, bez obzira koliko ti virovi izgledaju mirno i komotno u momentu odvijanja velikih jesenjih migracija.

2. Samo onaj vir koji i u toku zime pruža ribi dovoljno hrane, može biti zimovnik. Poznavajući navike škobalja u pogledu ishrane (alga, epifiton, račići i larve vodenih insekata) jasno nam je da to mora biti teren sa tvrdim dnom. Dakle, može vir biti izuzetno komotan u uslovima različitog vodostaja, ali, ako je dno muljevito i nema protoka vode, tu nećete pronaći škobalja. Stari ribari kažu:« Čim sa dna kupiš lišće, ne traži tu škobalje.«

3. Škobalj nerado zalazi u kratke preduboke virove. Pravi zimovnik mora imati na što većoj dužini ujednačene uslove u pogledu dubine vode, brzine protoka i karakteristika dna. Važnije je da je »staza što duža i ujednačena, nego sama dubina vode.« Veliku dubinu hoće statične ribe, a to škobalj zasigurno nije. Nalazio sam ga po najvećoj ciči i u ogromnim količinama na terenima gdje dubina ne prelazi 80 cm, mada je u neposrednoj blizini bilo znatno dubljih virova, ali bez ribe. Ako može da bira, škobalj se radije zadržava u virovima čije je dno pokriveno kamenim pločama sa uskim šljunkovitim kanalima, nego u virovima čije je dno prekriveno sitnim šljunkom.

4. Ako poznajete više virova sličnih karakteristika, birajte onaj koji je više osunčan. Čak i po najjačoj zimi, sunčevi zraci će pokrenuti fotosintetske procese na dnu, što će dovesti do veće produkcije epifitona (mikroskopski sitnih algi i drugih organizama) na kamenim pločama i šljunku, a mjestimice se može pojaviti i alga kladofora. A zna se – čim proradi dno, prorade i škobalji.

5. Ako ste ziheraš i mrska vam je sva ova silna nauka, ne sekirajte se, imam i za vas rješenje. Vozite lagano kraj rijeke i čim opazite dim od vode, tu zaustavite. Po ugaženosti staze koja vodi do rijeke, da se odmah zaključiti kakav je rejting terena. Ako je samo utaban snijeg, ne silazite, ali ako je blato do koljena – na pravom ste mjestu.

Samo ne zaboravite jednu stvar – škobaljaši su jako brzi, kako na kontri tako i na šamaru. Većih prznica nema u ovom našem ribarskom soju. Staneš li uzvodno od njega, smetaš mu kod zabacivanja, staneš li nizvodno, presjek'o si mu stazu. Odlučiš da mu ne smetaš i da ga samo posmatraš – ne valja, baksuziraš. Ako ćutiš »nisi naša raja«, ako progovoriš »sereš kvake«. A ako nedaj bože ne prođeš sve ove ritualne faze ispitivanja, već slobodno zagaziš u vodu i baciš primamu po svom nahođenju – budi spreman na rat od istrebljenja. Kad sam bio mlađi i ja sam bio ovako kočoperan, a sada, kad mi je perje palo na pola koplja, radije nekako biram malo lošije zimovnike i tješim se onom našom starom sevdalinkom »CATCH END RELEASE«...

Piše: Ranko Travar